Latest revision as of 18:01, 31 May 2006

sadržaj

Sistem nadnice[edit]

Da li si ikada prestao da se pitaš: zašto su te baš rodili tvoji roditelji, a ne neko drugi?

Znaš na šta mislim, niko te nije pitao za dozvolu. Jednostavno si rođen.; Nisi imao sreće da biraš mesto svog rođenja ili da izabereš roditelje. Bila je to puka sreća.

Tako se zadesilo da nisi rođen kao bogataš. Možda su ljudi oko tebe deo srednje klase, mada su najverovatnije radnici i tako si ti jedan u milion, u masi, koja mora da radi da bi zaradila za život.

Čovek koji ima novac može da ga uloži u neki posao ili industriju. On investira i živi od profita. Ti pak nemaš novca. Sve što imaš je tvoja sposobnost da radiš, tvoja radna snaga.

Bilo je vremena kada je svaki radni čovek radio samo za sebe. Nisu postojale fabrike niti velike industrije. Radnik je imao svoje alatke i svoju malu radionicu i sam je sebi dobavljao sirovine koje su mu trebale. Radio je sam za sebe i nazivali su ga zanatlija.

Onda je došlo vreme fabrika i velikih radionica. Malo po malo, potisnule su nezavisnog zanatliju jer nije uspevao da napravi stvari po tako maloj ceni kao fabrike - nije mogao da se takmiči sa velikim proizvođačima. Zanatlija je morao da napusti svoju radionicu i da ide da radi u fabrici.

U fabrikama i velikim postrojenjima stvari se proizvode na veliko. Takva proizvodnja na veliko se naziva industrijalizacija. Putem nje su se poslodavci i proizvođači obogatili tako da su gazde industrije i trgovine sakupile veoma puno novca - puno kapitala. Stoga se takav sistem naziva kapitalizam. Danas svi mi živimo u kapitalističkom sistemu.

U kapitalističkom sistemu radnik ne može da živi sam za sebe kao u starim danima. On nije u sposobnosti da se takmiči sa velikim proizvođačima. Ako si radnik, ti moraš da tražiš poslodavca. Radiš za njega, tj. ako im daš svoj rad na toliko i toliko sati dnevno ili nedeljno, on će ti ga platiti. Ti mu prodaješ svoju radnu snagu, a on ti daje nadnicu.

U kapitalističkom sistemu cela radnička klasa prodaje svoj rad poslodavačkoj klasi [employing class]. Radnici grade fabrike, prave mašine i alate i proizvode dobra. Poslodavac zadržava fabrike, mašineriju, alate i dobra za sebe kao svoj profit. Radnik dobija samo platu.

Takav poredak naziva se nadničarski sistem.

Učeni ljudi su uvideli da radnik dobija u obliku plate samo jednu desetinu od onoga što proizvede. Drugih devet desetina će biti podeljene između zemljoposednika, proizvođača, transportne kompanije, prodavca na veliko, preprodavca i drugih posrednika.

To znači sledeće:

Iako se radnici, kao klasa, izgradili fabrike, deo njihovog svakodnevnog rada im se uzima za privilegiju da koriste te fabrike. To je zemljoposednikov profit.

Iako su radnici napravili alate i mašineriju, drugi deo njihovog svakodnevnog rada im se oduzima za privilegiju da koriste te alate i mašineriju. To je proizvođačev profit.

Iako su radnici napravili prugu i njome upravljaju, još jedan deo njihovog svakodnevnog rada im se oduzima za transportovanje dobara koji su oni napravili. To je transporterov profit.

I tako dalje, uključujući bankara, koji pozajmljuje proizvođaču novac od drugih ljudi, trgovca na veliko, preprodavca i druge posrednike, od kojih svaku uzima deo od radnikovog rada.

Sta onda preostaje - jedna desetina prave vrednosti radnikovog rada - njegov udeo, njegova plata.

Da li naslućuješ sada zašto je mudri Prudon rekao da je svojina bogatih ukradena imovina? Ukradena od onog koji proizvodi, radnika.

Zar nije čudno da je tako nešto dozvoljeno?

Jeste, naravno, to je stvarno čudno; a najčudnije je što ceo svet to posmatra i ništa ne čini protiv toga. Još gore, radnici ništa ne čine povodom toga. Zašto ona većina misli da je sve u redu i da je kapitalistički sistem dobar?

To je zato što radnici ne vide šta im se dešava. Oni ne shvataju da ih potkradaju. Ostatak sveta takođe malo razume i kada neki pošten čovek pokuša da im to objasni, onda uzvikuju "anarhista!" i upucaju ga ili ga pošalju u zatvor.

Kapitalisti su naravno veoma zadovoljni sa kapitalističkim sistemom. Zašto ne bi bili? Oni se putem njega bogate. Zato ne možeš od njih očekivati da će reći da on nije dobar.

Srednje klase su pomoćnici kapitalista i oni takođe žive od rada radničke klase, zašto bi se onda bunili? Svakako se tu i tamo može naći neki čovek ili žena iz srednje klase koji će se pobuniti i reći istinu o celoj stvari. Takvi ljudi su brzo ućutkani i izvikani kao "neprijatelji naroda", kao ludi ometači [disturber] i anarhisti.

Ipak, ti bi pomislio da su radnici prvi koji bi trebali da se bune protiv kapitalističkog sistema, jer su oni ti koje potkradaju i koji najviše ispaštaju u njemu.

Jeste, tako bi trebalo da bude, ali nije, što je vrlo tužno.

Radnici znaju da žulj negde pritiska [the workers know that the shoe pinches somewhere]. Oni znaju da teško rade ceo svoj život i da dobijaju tek toliko da bi preživeli, a ponekad ni toliko. Oni vide da se njihovi poslodavci voze okolo u dobrim kolima i žive u najvećem luksuzu sa njihovim ženama koje su pokrivene dijamantima i u skupoj odeći, dok radnikova žena može jedva da si priušti novu [calico dress]. Stoga se radnici trude da poboljšaju svoju situaciju tako što traže bolje plate. To bi bilo isto kao kada bi se probudio usred noći u svojoj kući i uhvatio provalnika kako je uzeo sve moje stvari i sprema se da pobegne sa njima. Zamisli kada bi, umesto da ga sprečim u tome, rekao: "Molim te, gospodine Provalniče, ostavi mi makar jedno odelo da bi imao šta da obučem" i onda mu se još zahvalio ako bi mi dao jednu desetinu od stvari koje je od mene ukrao.

Ja se udaljavam od svoje priče. Vratimo se radniku i pogledajmo kako se on trudi da poboljša uslove života i koliko malo on u tome uspeva. Upravo hoću da ti kažem zašto radnik ne zgrabi provalnika za vrat i izbaci ga napolje, tj. zašto moli kapitalistu da mu da malo više hleba ili malo veću platu i zašto ga ne zbaci celog sa svoje grbače.

Zato što su radnika, kao i ostatak sveta, ubedili da veruje da je sve u redu i da mora da ostane onako kako jeste; a i ako par stvari nisu kao što bi trebale da budu, to je zato što "su ljudi loši" i sve će se na kraju nekako srediti.

Uveri se sam da li to nije istina. Kod kuće, još dok si bio dete i kada si postavljao mnoga pitanja, govorili su ti "da to tako treba", da "mora da bude tako", da "je Bog sve tako stvorio" i da je sve u potpunom redu.

Ti si verovao svojim roditeljima kao što su oni verovali svojim roditeljima i zbog toga ti isto razmišljaš kao i tvoj deda.

Kasnije ti u školi govore iste stvari. Učili su te da je Bog stvorio svet i da je sve dobro; da mora da bude bogatih i siromašnih i da moraš da poštuješ bogate i da budeš zadovoljan svojom sudbinom. Rečeno ti je da se tvoja zemlja zalaže za pravdu i da se zakon mora poštovati. Učitelj, sveštenik i propovednik su ti svi nametnuli mišljenje da je tvoj život pod Božjom kontrolom i da se "Njegova želja mora ispuniti" ["His will be done"]. Onda bi video siromaha kako ga odvlače u zatvor i oni bi ti rekli da je on loš jer je nešto ukrao i da je to veliki zločin.

Niti kod kuće niti u školi niti bilo gde drugde ti je iko rekao da je zločin kada bogataš krade proizvode radnikovog rada ili da su kapitalisti bogati jer preuzimaju bogatstvo koje radništvo stvara.

Ne, niko ti nije nikada tako nešto rekao niti je to iko čuo u školi ili crkvi. Kako onda možeš da od radnika očekuješ da o tome nešto znaju?

Naprotiv, tvoj um - dok si još bio dete i takođe nakon toga - punjen je pogrešnim idejama tako da kada čuješ pravu istinu čudiš se da li je to uopšte moguće.

Možda sada uviđaš zašto radnici ne razumeju da je bogatstvo koje oni stvaraju ukradeno od njih i da im ga svaki dan otimaju.

"Zakon", pitaš, "i država - da li oni dozvoljavaju takvu krađu? Zar nije krađa zabranjena zakonom?"

sadržaj